Sedam Snježana i patuljak - Drame za djecu koja se vole smijati

TODE NIKOLETIĆ – NA PUTU U DRAMSKE KLASIKE

(Tode Nikoletić: SEDAM SNJEŽANA I PATULJAK – Drame za djecu

koja se vole smijati – Recenzija)

Kada (ako) jednog dana naši književni mudraci, teoretičari i letopisci, budu shvatili da se savremena istorija književnosti za decu može učiti (i pisati) samo uz što potpuniji uvid u sve medijske oblike izražavanja i plasiranja lepe reči, onda će Todu Nikoletiću pripasti više nego zasluženo mesto jednog od njenih stožera na raskrsnici dva veka.

O Todu se može pisati kao o vrhunskom, nadasve plodnom pesniku, vrlo fleksibilnog senzibiliteta - sposobnom za najnežnije lirske refleksije , ali i urnebesni kalambur i sve to gotovo istovremeno, ili makar u nekakvom spontanom kontinuitetu, sa lakoćom koju poseduju samo izrazito talentovani ljudi. Istovremeno, Tode je istaknuti kulturni animator, neumorni pregalac - osnivač i suosnivač nebrojano mnogo festivala i drugih manifestacija, književnih časopisa i jedan od najžešćih boraca za dostojansteni opstanak dečje književnosti na kulturnom nebu ovih prostora. No, čini se da dramski opus ovog svestranog pisca zaslužuje najviše pažnje i posebno poštovanje. Ako se uzme u obzir (a mora da se uzme) da su naši najplodniji dramski pisci kao Nušić i Kovačević u svojoj čitavoj karijeri stvorili po dvadesetak drama, onda Todovih četrdeset pozorišnih komada i mnogo, mnogo više dramoleta i drugih kratkih formi deluje zaista šekspirovski fascinatno. Da nije reč samo o mrtvom slovu na papiru govori činjenica da su skoro sve ove drame za decu oživele na pozorišnim scenama širom Balkana.

Dežurni kritizeri, pretraživači dlaka u jajetu, će reći, pa dobro, to su ipak samo pozorišni komadi za decu. O, da, o tome se i radi, to su komadi za decu! Nikoletić Tode je naigraniji pisac na dečjim scenama širom bivše Jugoslavije već decenijama i bez pravog takmaca. A deca umeju da budu najvatreniji fanovi, ali i najsuroviji kritičari - brzo se oduševe, ali još brže otvoreno pokažu svoje neslaganje sa lošim i nezanimljivim komadima. Ni jedan reditelj na svetu nije spreman da izađe pred decu sa tekstom sumnjive vrednosti. A Tode se igra, igra i igra... Nema evidencije koliko je koji komad imao izvedbi, ali to traje već desetinama godina i trajaće (siguran sam) dokle i pozorište.

No, ne radi se ovde o igri brojeva. Tode Nikoletić je autor koji je napravio veliki iskorak u dramskom stvaralaštvu za decu naših jezičkih prostora. Ono što je Duško Radović počeo u „Kapetanu Džonu Piplfoksu", Tode Nikoletić je trasirao kao pravac, podigavši dečju dramsku igru u istu stvaralačku ravan sa pozorištem za odrasle. Uveo je savremene teme, savremeni jezik, savremene probleme, savremene poruke i pouke i, naravno, savremeni humor. Time je pokazao koliko u stvari poštuje svog mladog gledaoca. Uz toliko iskustvo, uz Todovu stvaralačku inteligenciju, iluzorno je uopšte pričati o zanatskoj perfekciji koju postiže. S druge strane, svoj pesnički dar ugradio je u lakoću svojih replika u dramama, koje prosto prijanjaju za uho. Kada se tome doda od Boga data duhovitost i sklonost za neprekidnu igru, onda otkrivamo tajnu što Todova dela polako postaju dramska klasika za decu.

Ova knjiga sadrži tek delić ogromnog dramskog opusa Toda Nikoletića - pozorišne komade iz različitih perioda autorovog stvaralaštva, izabrane više slučajno nego po nekakvom jasnom kriterijumu. Toliko je veliko i raznovrsno njegovo delo, da bi svako mogao da napravi neki svoj reprezentativan izbor. No ono što je zajednička karakteristika bilo kojoj selekciji Todovih drama je da su sve one doživele na stotine praktičnih provera na daskama koje život znače.

Zato će ova knjiga biti dragoceno štivo za sve pozorišne poslenike u Regionu i posebno se radujem da je jedan ozbiljan izdavač iz Bosne i Hercegovine, odakle nam se javlja i autor, pokazao interes za štampanje ove dragocjene knjige.

Peđa Trajković

DRAME KOJE SE PAMTE ZA CELI ŽIVOT

(Tode Nikoletić: SEDAM SNJEŽANA I PATULJAK – Drame za djecu

koja se vole smijati – Recenzija)

Drama je simulacija života i svega onoga što nam se dešava i iz čega izvlačimo najlepšu poentu života. Interesantna je činjenica da je pisac u toj priči sekundaran, a primarni su akteri, glumci, odnosno oni koji će sebe predstaviti sa svojim darom i umešnošću za umetnost. Mislim da je to, u stvari, i vrlo važno, jer kada pogledamo unazad koji su sve poznati glumci izrastali kroz te drame, drago mi je da smo im mi, pisci, dali prostor da se iskažu. U dramu sam se zaljubio kao dete, jer smo organizovano odlazili u pozorište, gledali velike glumce, uzore, a uzori su vrlo važni, ako hoćete da društvo bude dobro. Iz tog razloga, (jer sam ostao poklonik pozorišne umetnosti), obradujem se kad god se neko od kolega pisaca javi s novim dramskim tekstom. Jer, drama je sublimacija svih umeća koje poseduje njen autor.

Pre svega, celi život je jedno veliko pozorište. Družeći se sa decom, uvideo sam da vole da imitiraju i glume, a družeći se sa Nikoletićem, autorom ove retko lepe knjige, uvideo sam i osvedočio se da njegove drame i kod dece i kod odraslih izazivaju pravu buru oduševljenja. Pored ostalih, odgledao sam i dramu Kraljevski festival, kojom počinje ova knjiga lepo nazvana po jednoj od ostalih drama u zbirci. Kraljevski festival, koliko sam obavešten, jedna od najizvođenijih na našim prostorima. Bilo nas je više od 600, što malenih, što odraslih. Ne zna se ko je više uživao.

Ono što je najvažnije u periodu odrastanja kad dete dođe na raskrsnicu puteva gde se ukrštaju detinjstvo i mladost, zbilja i zapitanost, želje i snovi, i kad se prve ljubavne bore rađaju kao ljuska na mladoj voćki koja se oblikuje i formira u čoveka, jeste pozitivna energija. Toga je Nikoletić odavno svestan i otuda nije čudo što je svaki njegov dramski tekst, u stvari, ta energija koja kao svetleći žižak štiti telo od traume, negativnog naboja, pesimizma i tuge. Protkane mudrošću i obilno zasićene zdravim humorom, ove drame bude u svakom detetu malo sunce koje ga pokreće da svojom pojavom radosti onog koga voli.

Nažalost, većina roditelja od svoje dece pravi replike i kroz sopstvenu decu leči svoje komplekse ili neostvarene ambicije. Svesni smo brzih društvenih promena, dinamike u kojoj obitavamo, materijalizma koji nas proždire i pretvara u robote. Samim tim je naglašen stres u kojem porodica kao primarna vaspitna jedinica živi. Otuda je dete predmet za kritiku. Pogrešni uzori, lažni idoli, uticaj šunda, kiča, uspeh po svaku cenu, oduzimaju roditeljima vreme za nežnost, pažnju, razgovor, razumevanje svog deteta.

Ono što je najveća opasnost od inovatorija i tehničkih dostignuća koja su preplavila svaku kuću jeste uništavanje kreativnosti kod dece. Na njima su dominantni brutalnost, bestidnost, gramzivost, žeđ za slavom po svaku cenu. Opsednutost njima je bolest jednako opasna kao i drugi poroci, a svrha hermetizam u kojem današnje dete živi. Pa i nije čudo što je porast maloletničkog nasilja svakodnevica sa kojom se susrećemo sve češće, a pogotovo u školama. Mislim da to nije progres već doktrina vladara i moćnika koji svet pretvaraju u tržište zarad hedonizma. Dete spaseno od te vrste manipulacije je angažovano dete.

Sve su to teme koje se prosto nude veštom dramskom piscu da ih „uhvati“, odene u dramske zaplete i pretvori u scensku igru. A pozorište je najpodesniji medij za buđenje svijesti, za angažman, za promjenu nabolje, za razvijanje kreativnosti.

Nikoletićeve drame su idealan poligon za dokazivanje darovite dece sklone glumi i teatru. U svakoj drami koju je umotvorio kroz fabulu i karakterne crte likova, kroz zaplet, replike, odnosno sukob dobra i zla, dete se poistovećuje sa junacima i antijunacima, i kroz moralnu skalu bira ono što nas svrstava u humanistička bića. Drama je simbioza muzike, pokreta, govora, svetla, scenografije, likovnih rešenja, i najbolji način da detetu dočarate sve vidove stvaralaštva.

Sama njihova reakcija ovaploćena kroz aplauze i kroz osmehe (kojima sam svedok) govori nam da nije sve propalo, odnosno da su deca najveći kapacitet u koji moramo ulagati ako želimo dobro društvo. U svakom slučaju, oni će nam uzvraćati svojom darovitošću, inovativnošću i, pre svega, dobrim i etičkim stavom o životu i svemu što taj život okružuje i što ga tišti.

Na putu ka tom cilju, siguran sam, drame Tode Nikoletića mogu biti i putokaz, i dobar vetar u leđa“, pa ih s radošću preporučujem izdavaču za objavljivanje u formi knjige. A uveren sam da će se i one bezbrojnim novim postavljanjima na scenu i same dalje preporučivati, kao što su se za nova i nova gledanja, već odavno same preporučile desetine dramskih tekstova ovog izuzetno darovitog dramskog pisca.

Slobodan Stanišić