Zalazak sunca

O jednoj ljubavi koja je postala večnost

U istom danu čitala sam poeziju Ljubiše Đidića i Živka Avramovića i pomešaše mi se Ljubiša i Živko u svojim pesmama ljuvenim i pomešaše mi se Deli Jovan i Miroč i Kopaonik i Kruševac i Šarbanovac i Hajduk Veljko i knez Lazar i Lazarica i crkvica u Šarbanovcu. I više ne znam gde je Ljubiša, a gde je Živko u ovim snohvaticama i zanosnim odama ljubavi koje više dolikuju kakvim mladim trubadurima i đuvegijama nego njihovim vremešnim godinama.

Koliko je strasti, koliko sentimenta i magmatske ljubavi u Živkovim stihovima posvećenim nedavno preminuloj supruzi Novki! Piše Živko svoj intimni dnevnik, ali i svevremenu knjigu ljubavi i boli ženi koja uzrasta do vilinskog odraza, izjednačava se sa Verom Pavladoljskom i drugim velikim “mrtvim draganama” nešeg pesništva. Nastajale su ove pesme u velikom vremenskom rasponu, neke, one prve, pisane su dok je Novka bila živa, a ove potonje, nakon njene smrti. Stoga su ove prve, poput Petrarkinih, pesme ushićenja i radosti, ispunjene vitalnom energijom, a u drugom delu knjige su pesme bola, jer citra našeg pesnika “u plač obrnu se”.

Živko Avramović ima taj dar da od svakodnevnog i naizgled prozaičnog napravi poetično. On, poput Prevera, piše o stvarima koje ga okružuju, o bulevarima i kafićima, o Rtnju, o Parizu u koji je otputovao, o prijateljima sa kojima se družio. Piše o onome što ga okružuje i onome o čemu je čitao, piše o Novkinim terasama punim cveća, o dnevnim vestima, o Sajmu knjiga u Sarajevu i književnim večerima, o pogači brašnjavoj i o košnicama. Ali sve to u pesmi “nekako drugačije zvuči i nešto drugo znači”, te tako postaje deo večnog i svetog. Sve stvari efemerne u poeziji postaju neprolazne i svečano lepe.

Mnogo je aromatične atmosfere u njegovim pesmama, polja sa zelenim makom i bosiokom, opojnog jorgovana, lekovitog bilja i drugih edenskih cvetova koji se asocijativno vezuju za pojavljivanje pesnikove drage. Ona živi među cvećem, među svećama crkvice u Šarbanovcu, među knjigama iz njihove biblioteke i rđom sunčanih dana, u prašini pokućstva i novih rana. Čuje njen aplauz na promociji, vidi je tek procvalu kao devojčicu, voli je i poznaje odvajkada kao da je sa njom čitav život proveo, kao da je poznavao i pre nego se rodio. On zna koje će pesme voleti i koje je volela, on zna sve o njenim rukama i njenim haljinama i očima u čije je plavetnilo bio zagledan i njima zaveden.

Njegova ljubav nadrasta samo strast, pretvara se u nežno prijateljstvo, empatiju, tihu sreću suživota i nebesku zajednicu dva bića. Ljubav je svevremena i godinama samo dobija na svojoj punoći i raznostranosti. Bogati se, raste i nadima od zajedničkih trenutaka i uspomena.

Živko Avramović se priseća zajedničkih prijatelja, Šime Ešića i Ružice, Mije Pavlovića i Nade Šerban, spominje Branka Miljkovića, Matiju Bećkovića i Veru Pavladoljsku, Zoricu Sentić i Slobodana Stojadinovića, braću i sestre pesnike. 

Njegova draga mistična je poput Mona Lize, vidi je kao heroinu Čučuk Stanu, a sebe lepog i hrabrog kao Hajduk Veljka, junaka svoga zavičaja i narodne pesme. Epsko i svakodnevno spajaju se u dragom liku. Pesnik je samrtno tužan nakon njenog odlaska. Bolno odzvanja njegova samoća, a ljubav ostaje živa i neprolazna.

U poslednjoj pesmi Na put se daleki spremam kostićevski raznežen žuri u njen grad rajski, u njen zagrljaj. A ti još mlada neljubljena/ pretvorićeš se u brezu/ u vatru zapaljenu. I ponovo će se u pesnikovo srce ugnezditi kao vilinska lepotica, leptirica. Putovanje je aksiom pesnikovog života. Širokim carskim drumom on će stići u tu svetlu gradinu najnežnijih mirisa sa lakrimarijumom punim svojih suza, tamo gde više neće biti rastanaka.

Zvuči morbidno, ali gotovo bi se moglo pozavideti pesnikovoj supruzi na ovim prozračnim i prekrasnim stihovima. Sve uzdisaje svoje duše, svaki takt svoga bila on je njoj poklonio. Po ko zna koji put je dokazao da ima ljubavi većih od života čiji zalog traje i u smrti.

Svojom knjigom Zalazak sunca Živko Avramović je svojoj Novki podigao večni spomenik od stihova i rima. Učinio ju je kraljicom eterične poezije, gospodaricom srca, divom koja nadrasta zemni život. I nije više uopšte bitno kakva je ona u tom životu bila, bitno je samo kakva je u pesmama. Takva će ostati doveka.

Malo je pesnika koji su pevali ovakve pesme ljubavi bračnoj, obično se ovakvi stihovi vezuju za vile, himere, pustolovke, čarobnice, žene-devojčice, svetice. Živko Avramović našao je svoju muzu u svome domu, između ručka i večere, između dečjih bolesti i školskih torbi, između jutarnje kafe i zajedničkih nesanica i bdenja. Utoliko je ova ljubav vrednija, jer u njoj ima žrtvovanja, hrišćanskog odricanja i sastradavanja. Živko Avramović svoj poetski impuls nalazi u onome što mu je blisko, ne izmaštano i fiktivno. Ljubav idealizuje, ljubav je ta koja sve gleda lepšim očima i zato naš pesnik sve pogledom ulepšava i u svemu nalazi pesmu. Njegova duša je kao muzička kutija koju je samo potrebno otvoriti i ona će se odazvati najlepšom melodijom. Dugo je u svome srcu, kao u sefu, Živko Avramović čuvao svoje najlepše reči i osećanja da ih izlije na nas kao vodopad blagosti i miline.

Široke su grudi i u njima velika kula u našeg pesnika. U noj živi princeza iz bajke koja pušta svoje pletenice da se uz njih uspuže njen vitez. Taj vitez od Miroča, kao i onaj vitez od Rasine, piše kao mladić, iako se već spremio za veliki put. Mi mu želimo da taj put još odlaže i za to vreme nam daruje još stihova – slapova poezije.

                                                                                                Slavica Jovanović