Sazvežđe, sjaj

MELANHOLIČNI PESNIK BUNTA

(Nad novim rukopisom vlaste Mladenovića)

Vlasta Mladenović jeste osobena pojava u srpskoj lirici. Rano oformljen i samosvojan

pesnik potvrdio se već nizom zapaženih zbirki pesama. Zadržao je ovaj pesnik svoju neobičnu, sasvim ličnu poetičku liniju, ali je svaka njegova knjiga bila iskorak u književni

rast, zrenje i pročišćenje.

Mladenović je od samog svog lirskog početka bio melanholični pesnik bunta, nepomira

i prkosa, duhovni nesmirenik, protivnik palanačkog mrtvila i učmalosti i provincijskih

mera i merila vrednosti i etičnosti. Taj njegov odnos prema svetu i našoj stvarnosti pokazuje i ovaj rukopis, koji najbolje tumači Mladenovićevo poetičko načelo. Sve pesme iz ovog rukopisa jesu nemirenje sa postojećim egzistencijalnim i duhovnim stanjem i sve su pesnikova pobuna koja ne može bitno promeniti stvarnost, jer ovo vreme nije naklonjeno moralno uzvišenom i umetničkom usavršavanju sveta. Pesniku ostaje samo reč nepristajanja na nisko i banalno i nošenje svog usudnog krsta.

Treba ovde kazati ponešto i o onome što Mladenovićevu poeziju čini prepoznatljivom

i osobenom, a to je, upravo, jezički pročišćen i izbrušen stih, vrlo melodičan, liričan, pamtljiv, sa unutrašnjom i slučajnom rimom koja njegovoj poeziji daje onu posebnost koje nema kod drugih srpskih pesnika. Mladenovićeve pesme su male, vešto izgrađene celine, koje, na najbolji način, reprezentuju njegovo pesničko stvaralaštvo.

                                     Zoran Vučić

"Pred nama je već formirani autor, koji nam nudi zaokruženu celinu jednog pesničkog iskaza. Čitamo taj iskaz kao svedočanstvo jedne rane pesničke zrelosti koja se izražava kroz stihove što, konsekventno, pokušavaju da doživljaj sveta svedu na jednu ličnu formulu. Pri tome se koriste elementi i folklora, istorije - a najviše iz arsenala jedne lične simbolike koja se najuspešnije izražava kada se oslanja na smelost neočekivanih asocijacija  - a to je odlika istinske pesničke logike. Ti stihovi se, s jedne strane, ponekad opasno približavaju zoni u kojoj razlika između stihovanog i proznog postaje nerazaznatljiva, s druge strane, sistematsko korišćenje unutrašnjeg rimovanja i aliteracija uporno nas podsećaju da je reč o pažljivo kontrolisanom jeziku pesme."

                                                                                                            Ivan V. Lalić