Književnost i identitet

Kulturni identitet bosanskog/bošnjačkog društva predstavlja fenomen spoznajnog karaktera ključan za teorijske odnose i praktične posledice, a nalazi se u okviru važnih zadataka savremene angažovane humanistike. Vedad Spahić tom zadatku pristupa u diskurzivnom radu, budući pritom dobro opremljen instrumentarijem teorije književnosti, kulturologije i savremene humanistike uopšte, smeštajući se u prostor poststrukturalizma, u shvatanje kulture takođe kao tipa ideologije, s oštrim pogledom na globalističku postmodernističku paradigmu. Spahićeva perspektiva je dinamična, rekonstruisana slika upletena u paradokse i kontradikcije, jer autor uzima u obzir raznorodnost i različitost kulture koja učestvuje u kreiranju promenljive i evolutivne srži identiteta koji suštinski teži fenomenološkom jedinstvu. Iako polja istraživačke refleksije Vedada Spahića govore o vezama između dve ključne reči naslova, dakle, književnosti i identiteta, specifičnost misli autora ove rasprave veže se za jednu reč podnaslova – za reč „izazov”. Izuzetna vrednost rada, anticipirajući konstatacije koje slede, i njen generalni uspeh, vezuju se za perspektivu teorijske osnove istraživanja koju Vedad Spahić primenjuje, za diskurzivni način izlaganja, dinamičnu smenu istraživačkih perspektiva koje rekonstruišu prostor izazova.

Tretiranje tekstova kao diskurzivnih reprezentacija identiteta, svedočanstava njegove književne artikulacije, daje imagološku, fenomenološku ili simboličku sliku identiteta. Problemski kaleidoskop popunjava lista problema koji su u Spahićevom tekstu pronašli adekvatnu reprezentaciju otkrivajući dinamiku procesa, paradokse formiranja identiteta, ključne uticaje na bošnjački identitet i sve ono što ga je modifikovalo u različitim istorijskim razdobljima, kao što su osmanski period, austrougarska okupacija, jugoslovenska federacija i postjugoslovenski rat s traumom žrtve.
Prvi sloj studije na referecijalan način definiše fenomen bošnjačkog kulturnog identiteta u kontekstu smjene i srednjovjekovnog sraza civilizacija („uključivanjem u islamsko-orijentalni kulturno-civilizacijski krug Bošnjaci raskidaju kontinuitet sa vlastitom predislamskom kulturnom tradicijom na svim planovima diskurzivnog ispoljavanja kulturnog identiteta”) kao prostor „permanentne militarne napetosti i nesigurnosti”, tip „graničnog etnosa” na kojem su ne rat, nego njegove dalekosežne posledice ostavile dubok trag. Interesantne su konstatacije koje se tiču austrougarske okupacije (fenomen unutarnjeg drugog) i pragmatika formule time machine, for¬mule po kojoj je orijentalizacija Bosne uslov njene evropeizacije. Spahić dinamičnu sliku bošnjačkog identiteta opisuje u interesantnoj reinterpretaciji misli Safveta-beg Bašagića (model orijentalizacije i monumentalizacije). Ispravne su konstatacije autora da „rezultati austrougarske kulturne politike u Bosni su obuhvatni, višestruki, dalekosežni i nadasve nedovršeni”.
Drugi sloj autorskog rada Vedada Spahića čini dinamična slika bošnjačkog identiteta koji autor s uspehom rekonstruiše na više planova. Ta slika je upletena u paradokse tradicije i modernosti, trajanja i promena, kohezija i nezavisnosti. „Bosansko društvo i nije bilo sposobno da proizvede neke relevantne originalne teorijske ili ideologijske tvorevine, koje bi odgovarale na probleme koje je razvoj svjetskih i lokalnih prilika donosio” u epohi austrougarske okupacije (prema M. Filipoviću). To je takođe „nestabilni identitet generiran paralelnim i traumatičnim procesima evropeizacije i zakašnjele nacionalizacije”. Paradoks antitetičkog odnosa između religijske paradigme i modernizacijskog imperativa autor komentariše na način da „dug period nacionalizacije i prolongirana dominacija vjerskog identiteta u bosanskom ozračju nisu mogli ponuditi prikladne odgovore na izazove modernizacije”. Period SFRJ predstavljao je u pogledu finaliziranja procesa razvoja svesti Bošnjaka vreme odgađanja emancipacije etnonacionalnih i kulturnih istorija zatvorenih u titoističke hermetički zatvorene društvene strukture, stvarajući paradoks modernizacijske strukture usmerene protiv modernosti. Ambivalentnost modernosti i njene posledice po individualni i kolektivni identitet diskutovane su iz perspektive zamagljivanja granica poznatog sveta što rezultira brigom o sopstvenom svetu ili odlučnošću kako bi se potvrdio vlastiti identitet (lik Prometeja i Narcisa).
Dinamiku bošnjačkog identiteta stvara i paradoks tretiranja islama kao religijske i/ili kulturne suštine. Jedna od najvećih opasnosti za bošnjački kolektivni identitet, smatra Šaćir Filandra, upravo je ogrtanje ideologijom žrtve. „Ideologija žrtve je u suštini poziv na neodgovornost, snishodljivost postaje tačka identifikacije, ona podrazumijeva prihvatanje sebe kao objekta – tuđe mržnje ili tuđe samilosti“. Spahić na zanimljiv način koristi pojmove disemi-nacije (prema Homi Bhabhi), dakle neumitnosti rasipanja priče o naciji „nemogućnost konstituiranja jasnog i jednoznačnog patriotskog govora, odgađanje i rasipanje smisla nacije, različita križanja ideja i slika, neprestane smjene političkih opcija i imaginarnih svjetova, nemogućnost da se nacija zamisli i ispriča kao jedinstvena i cjelovita priča ili kulturne deprivacije (R. Williams), tj. erozije tradicionalnih kultura koje su zamenjene marginalnošću, potrošačkom zavisnošću i nametanjem načinā života koji ne pružaju pojedincima valjane kulturne osnove za vlastitu identifikaciju.
Pitanja verske tolerancije, prema shvatanju Vedada Spahića, predstavljaju suštinsko, aprobativno vrednovano ogledalo autoidentifikacije. Augzburški mir u Bosni je metafora čiji smisao autor prenosi i u savremenost (Dejtonski sporazum), upućujući Velikom Drugom (Evropi) i Malom Drugom (bliža okolina) određene poruke. Poruka usmerena vertikalno glasi: „Bošnjake je teško razuvjeriti da silina i dužina trajanja toga sukoba nisu u vezi sa, najblaže rečeno, nesnalaže¬njem Evropljana pred činjenicom da će u novonastaloj državi muslimani biti većina. Poruka usmerena horizontalno je sledeća: „Identitetska granica nakon genocida postala je dvostruka, unutrašnja/psihološka i spoljna/fizička, podržana političkim sistemom dvoentitetske dejtonske Bosne i Hercegovine”.
Prvenstvo ratne i epske naracije u oblikovanju identiteta jeste trop na koji je ukazao Ugo Vlaisavljević. Spahić pažnju usmerava na ulogu ovih naracija. Rat je vreme u kojem se formiraju stabine narativne strukture koje učestvuju u oblikovanju etnosa (Zilhad Kljucanin, Nermina Kurspahić, Nura Bazdulj kao predstavnici proskripcijskog i inskripcijskog modela pamćenja i odnosa prema prošlosti).
Pluralizam mogućnosti izbora predstavlja stožernu ideološku iluziju globalnog doba. Napomene Vedada Spahića u vezi sa stanjem globalnog sveta ispravne su i originalne. Deprivacija identiteta je i svojevrsni ritualni performans koji, kako smo naznačili, uključuje i standardnu scenografiju kao kulturnu sastavnicu tog sklopa ekonomije, politike i kulture koji podjarmljuje okolni svet. Metafora akvarijuma (u pesmi Sveta nedjelja u akvarijumu Ahmeda Burića) je sjajno odabran objektivni korelat recentnog odnosa priroda – kultura u simulakrijskim krajolicima postindustrijskog društva koji se progresivno šire. Na istom misaonom tragu Muhamed Dželilović govori o nomadizmu (post)modernog čoveka kao posledici širenja osećanja neprimerenosti i bezdomnosti. Jedan od „odgovora” na mondijalni reality show i hegemoniju neoimperijalnih oblika globalizacije jeste i sve prisutniji trend reintimizacije, ograđivanja svojih privatnih svetova, svojih životnih mikronarativa nasuprot mondijalnoj postmodernoj metanaraciji. Jednu od takvih malih priča pripoveda nam Ervin Jahić u pesmi 11. Rujna.
Studija Vedada Spahića je važan, kompetentan i učen rad iz oblasti bošnjačkog identiteta koji je rekonstruisan kao dinamična, promenljiva struktura koja ulazi u interaktivne veze sa spoljašnjim svetom, ali duboko ukorenjena u tradiciji autohtonih kultura. Autor je odoleo izazovu ekskluzivizma, ukazao je na čvorišne dodirne tačke sa susednim kulturama, koncentrišući se ipak na temu bošnjačke kulture naznačene u naslovu. Autor upućuje i na veliku grupu bosansko-bošnjačkih autora, kao što su npr.: Dragoslav Dedović, Enes Karić, Juraj Martinović, Ibrahim Kajan, Alija Isaković, Musa Ćazim Ćatić, Ahmed Muradbegović, Edhem Mulabdić, Mak Dizdar, Ćamil Sijarić, Ugo Vlaisavljević, Husein Hasković, Goran Samardžić, Nirman Moranjak Bamburać, Safvet-beg Bašagić, Meša Selimović, Midhat Begić, Hamza Humo, Skender Kulenović, Alija Nametak, Jasna Šamić, Džemaludin Latić, Derviš Sušić, Zlatko Topčić, Muhsin Rizvić, Enes Duraković, Nura Bazdulj Hubijar, Hadžem Hajdarević, Šaćir Filandra, Hamid Dizdar, Nedžad Ibrišimović, Zuko Džumhur, Naida Mujkić, Hasan Kikić, Zilhad Ključanin, Nermina Kurspahić, Dževad Karahasan, Ajla Terzić.
Monografija poseduje pouzdane naučne kvalitete i napisana je na razumljiv način, a sa sigurnošću će pobuditi interesovanje istraživača zemalja regiona, kao i Evrope.
Toplo preporučujem studiju Vedada Spahića.

Bogusław Zieliński